PIŠE TEOFIL PANČIĆ Tko cenzurira srpskog premijera?

Poznati beogradski novinar Slaviša Lekić (redovno je sarađivao i sa zagrebačkim Danasom iz njegovih najboljih dana) objavio je nedavno (izdavači Statusteam i Agencija JSP) knjigu o premijeru Srbije Aleksandru Vučiću koja se zove „Svaka čast, Vučiću“ (sama ta fraza je, ne biste verovali, takođe Vučićevo delo), i spada u politički vruće štivo kakvo se, po prirodi stvari, može dobro prodati. Zato bi se očekivalo da se knjiga može kupiti u svakoj knjižari, jer je takva roba svugde dobrodošla, zar ne? U stvarnosti, međutim, veliki knjižarski lanci odbili su da pripuste ovu knjižicu u svoje knjižare. U mainstream medijima o njoj se ne piše i ne govori. Promocije knjige po Srbiji gotovo je nemoguće organizovati, jer je znatna većina prostora na kojima se promocije obično organizuju (kulturni centri, lokalne biblioteke i slično) pod upravom ili nadzorom Vučićeve stranke, tako da je ne samo ova knjiga nego bilo kakav politički eksplicitniji kritički sadržaj nepoželjan. Sve u svemu, knjiga se u nedeljama nakon izlaska mogla kupiti u dve beogradske nezavisne knjižare, i to je bilo to. Teško da i sada sa distribucijom stoji mnogo bolje. Oduševljeni hrvatski putopisci sa ovogodišnjeg je beogradskog Sajma knjiga sigurno nisu mogli doneti jer je tamo nije bilo, ali se zato pompezno kočoperila kupusara Mirjane Marković, Miloševićeve udovice. U izdanju novinske kuće pod formalnom i faktičkom državnom upravom.

Što je strašno?

Pa dobro, šta je to tako strašno u knjizi Slaviše Lekića? Ima li tu nekih ekskluzivnih otkrića o supertajnama iz Vučićevog život, ili nedostojnog čeprkanja po privatnim stvarima, ili kakve druge dimne bombe? Ništa od toga. O pravoj naravi ove knjige najbolje govori njen podnaslov: “Politička ‘autobiografija’ Aleksandra Vučića“. Lekić je za sebe sačuvao samo poziciju onoga koji je tu autobiografiju „oplemenio“ nekom vrstom priređivačkog posla.

Naravno, nije Aleksandar Vučić seo pa napisao autobiogafiju, a onda je dao LekIću da je objavi. Ono što se dogodilo je da je Lekić naprosto prikupio i sortirao izjave, političke nastupe, medijske intervjue i svakovrsna druga javna ukazivanja Vučića od početka političke karijere do danas, razvrstao ih tematski i „stilski“, načinio od njih izvestan mozaik koji se... gle, nipošto nije dopao autoru svih tih reči. Političkom „autobiografu“ nije se svidelo ono što je video u ogledalu koje baca pogled vremenski duboko unazad, a onda ga prati sve do njegove sadašnje faze umiljatog građanskog liberala (dok ga nečim ne isprovocirate, a to može biti doslovno bilo šta) i Evropejca maxweberovskog profila. Kako to nazvati, sav taj trud na maksimalno mogućem smanjivanju vidljivosti i dostupnosti i utišavanju mogućeg odjeka jedne knjige? Je li to cenzura ili autocenzura? S obzirom da nekako ispada da Vučić, ili neko u njegovo ime, onemogućava sopstvenom političkom opusu da dođe do punog izražaja, u svom impresivnom kontinuitetu?

Verbalni opus

Deluje možda i šaljivo, ali stvar je vraški ozbiljna. Vučić i čitava superstruktura oko njega (politička, intelektualna, ekonomska, medijska... čak i diplomatska) uložili su mnogo truda u brisanje sećanja na „rane radove“ ovog dugogodišnjeg Šešeljevog jurišnika, često verbalno agresivnijeg i od tadašnjeg šefa. Lekić, eto, ne zaboravlja i ne prašta, a to ne odgovara mnogim ukrštenim interesima, ne samo onom Vučićevom. No, je li to baš sve?

Potpisnik ovih redova prati Vučićevu patetičnu političku karijeru od samog početka, tako da je u Lekićevoj knjizi malo toga što bi ga moglo iznenaditi. Uostalom, ni široj javnosti nije nikakva tajna da je Vučić ne samo ratnih devedesetih, nego sve do pre pet-šest godina, bio ustrajni promotor ekstremnog nacionalizma i svega najgoreg na Balkanu u postkomunističkoj epohi (doduše, ne treba nikada smetati s uma zapanjujuću sposobnost javnog mnenja da zaboravlja i najnotornije stvari). Drugim rčima, ako bi se domet Lekićeve „studije karaktera“ sveo na suprotstavljanje starog „lošeg“ i novog „dobrog“ Vučića, to bi doduše bilo u redu i potrebno zbog neke vrste javne higijene i borbe protiv ilegalnog pranja biografija, ali ipak ne bi bilo baš odviše efektno. Tu, dakle, mora biti nečega drugog? Naravno, i to je ono što je ta dobro skrivana tajna - više nego Vučićeve kanibalske ratne i postratne izjave.

Čitalac koji pažljivo protabiri recentniji verbalni opus Aleksandra Vučića, onaj ostvaren nakon povratka na vlast 2012, suočiće se s poraznom spozajom da je jedan ekstremno negativan ideološki naboj, sav u brutalnoj agresiji prema etnički ili politički drugom i drugačijem, mnogo više presmeren nego istinski ispražnjen. Došlo je do neke vrste „investicione preorijentacije“. „Novi“ se Vučić naučio da ne treba govoriti kako ćemo „pobiti sto Muslimana za jednog ubijenog Srbina“, ali to ne znači da se istinski naučio govoriti o bilo čemu drugome tako da u njegovom iskazu ima realnog sadržaj, da on predstavlja nešto što nije puki, autohvalisavi politikantski mumbo-jumbo.

Dociranje svima

Srcedrapateljna patetika, poza Onog Koji Se Žrtvuje Za Svoj Narod, stalno i neumorno dociranje svemu i svima, cinično ponižavanje opozicije, lično i poimenično prozivanje kritički nastrojenih novinara, umetnika i intelektualaca, nabrajanje u čemu je sve prvi, najveći i jedini u srpskoj, a možda i široj istoriji, nastupi pasivno-agresivne uvređenosti i iziritiranosti makar i najmanjim simptomom neslaganja ili nedivljenja, sve se to, ovako prikupljeno na gomili, znalački razloženo, gotovo “muzeološki“ razvrstano, da sagledati kao neukusna šarada bez pokrića, revija nepodnošljivog (para)političkog šunda, serijski egotrip, beskrajna rafalna paljba ritualnog samoobožavanja kojem se imaju pridružiti svi - naravno, ne tako što će se i sami samoobožavati - jer u protivnom će Vučićev nezadovoljeni (i nezadovoljivi) ego implodirati u još teže podnošljivu patetiku prometejskog donosioca vatre kojeg niko ne razume, i koji bi nam mogao, ako ovako nastavimo, jednom i uskratiti sebe i svoje usluge, ako se baš bespovratno i nepopravljivo razočara u nas. Što se, doduše, neće dogoditi, jer nas on ipak odviše voli, a i svestan je da ne možemo svi da ga ispratimo u njegovom altruizmu i vizionarstvu.

Politički stil

Ovako napisane, prehodne rečenice imaju nesumnjivo karikirajući potencijal, ali one su autentična interpretacija jednog političkog stila - a ni o čemu osim stila ni ne vredi govoriti, jer pravog saržaja nema. Nekada ranije, dok ga je bilo, bio je takav da je i besadržajnost nekakav napredak, ali šta bilo ko s tim može da radi? Zar je to najveći domet jedne evropske zemlje: zameniti raniju strahotu sadašnjim Ničim, i još biti zhvalan zbog toga, klanjati se Ničemu samo zato što se ispraznilo?

Šta je, dakle, najveći Lekićev greh? Ne toliko to što je pokazao da je car go, jer je to ipak i ranije bilo prilično jasno, nego što je pokazao da vanjsku golotinju prati ona unutrašnja: nije car samo go, on je i - prazan. A ta praznina utoliko više zveči ukoliko je punija sebe same.