Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana, rekao je 20. 7. 1995. današnji predsednik Vlade Republike Srbije, a tadašnji poslanik Srpske radikalne stranke u Skupštini Srbije Aleksandar Vučić. Ne, nije to rekao oko tri izjutra u prigradskom bircuzu i ne baš u najprisebnijem stanju, nego za govornicom te iste skupštine. Snimak tog produhovljenog monologa lako se može naći na You Tube. Dakako, za ovu pretnju, koja na morbidan način citira i varira znamenitu odmazdu nacističkih okupatora u ratnoj Srbiji četrdesetih godina, Vučić nikada i ni na koji način nije odgovarao - naprosto je potonula u moru sličnih kanibalskih proklamacija (ali i činova) iz tog vremena. Sve ređi javni protivnici ga, doduše, povremeno podsete na nju, a on odmahne rukom, u stilu: nestašluci mladosti, šta da se radi.
Bizarni princip
Dvadeset godina kasnije, Vučić nastupa u ulozi newborn liberala, ubedljiv samo onima koji su i sami devedesetih bili negde gde i on - a takvi su, doduše, većina. Kako god, čovek bi nekako pomislio da neko sa takvom istorijom iza sebe ima u najmanju ruku stanovitog razumevanja za verbalne preteranosti koje se mogu omaknuti u javnom diskursu (“Svašta se kaže kada se priča“, rekao bi neponovljivi Ćiro Blažević), ali ništa pogrešnije od toga: ne pamti se u političkoj istoriji Srbije čovek koji je za kraće vreme skoncentrisao više moći u svojim rukama, a da bi bio makar približno tako tankoćutan na makar i naznaku javne kritike. U poređenju s njim, jedan Slobodan Milošević bio je stoik i debelokožac koji nije mario šta se o njemu govori i piše, sve dok on drži glavne poluge vlasti. Tome nasuprot, Vučić deluje duboko i iskreno konsterniran čak i najopskurnijom kritikom sa nekog, recimo, minornog portalčića ili sa nečijeg autoterapijskog bloga. Ali, kako on uopšte sazna za takve svari, odakle mu vremena da se time bavi? Nije li posao predsednika jedne vlade, i to zemlje koja ima otprilike sve probleme ovog sveta osim kuge i crnog prišta, dovoljno apsorbujući? Da, u principu. Ne, kad ste Aleksandar Vučić. Savremeni srpski “kremljolozi“ ne slažu se jedino oko toga kolekcionira li iskaze svojih protivnika Vučić osobno, ili to za njega rade profesionalci. Prva opcija ima više pristalica.
Gornje je retke o Vučiću bilo neophodno ispisati radi elementarne kontekstualizacije slučaja o kojem ćemo Govoriti; uostalom, u sadašnjoj Srbiji, o čemu god da pišeš, pre ili kasnije (obično pre) naletećeš na - Vučića. Koji nereko deluje i na bizarnom dvostepenom principu: prvo stvori neki problem, a posle ga nekako reši, sveudilj hvaleći se time, mada problema ne bi ni bilo da ga on ili neko od njegovih najbližih saradnika nije stvorio.
Druga persona dramatis u ovoj priči je Kokan Mladenović, pozorišni reditelj (radio je i u Rijeci, između ostalog), jedan od najtalentovanijih u svojoj i okolnim generacijama. Kadar je da se sjajno izbori s velikim i zahtevnim produkcijama na rubu populističkog kiča (mjuzikli i slično), ali nije manje specijalist za underground estetiku kakvu demonstrira u svojim ponajboljim predstavama, mahom na manjim scenama, poput mađarskog manjinskog pozorišta u Novom Sadu. Bio je upravnik kultnog Ateljea 212, gde je okrenuo veliki deo glumaca (ali i pozorišne čaršije) protiv sebe, pa su ga najurili; kada je otišao, mogli ste se pitati ko je tu u pravu jer je imao i sjajnih zgoditaka i totalnih promašaja, ali s obzirom na stanje Ateljea nakon njega, biće da je bilo bolje da ga nisu dirali. Kao tzv. javna ličnost britke je, mada ne uvek preduboke pameti, duhovit i jezičav, sklon jednoj vrsti verbalnog radikalizma koji je opet i dovoljno apstraktan da bude primamljiv onom tipičnom „pobunjenom građaninu“ koji tako voli da neko drugi u njegovo ime izgovara, štulićevski rečeno, “parole što strašno zvuče“, a on će mu udarati lajkove iz svoje sobe, zaštićen nicknameom...
Sporni intervju
A onda je Mladenović dao opširan intervju portalu „Moj Novi Sad“, gde je između ostalog govorio i o tome kako je stanje u Vučićevoj Srbiji nepodnošljivo i kako su ljudi nezadovoljni pa će se evo svakog trenutka dići i napraviti sr... to jest, revoluciju, i već sve u tom neobavezujućem, lakokonverzacijskom žanru “kuke i motike“ koji naši intelektualci vole, i ništa ih ne obeshrabruje što se njihove hrabre prognoze baš nikda ne ostvare. Spomenuo je Mladenović tu i famozni 5. oktobar 2000, dan kada je pao Milošević (a taj je dan neka vrsta traumatične tačke naše “kritičke inteligencije“, koja voli misliti da joj se čini da smo tada nešto propustili), pa malko i požalio što tada nije radikalnije raščišćeno s diktatorom i njegovim pomagačima, spomenuta je tu nekako i reč krvoproliće... Sve u svemu, sasvim uobičajeno vajkanje “baštinika Petog oktobra“, stvar ritualna, građanska konvencija, kao dobar dan. Međutim, ko se tu osetio nekako prozvanim, pa čak i predloženim za pasivnu stranu “krvoprolića“? Naravno, onaj ko se lako prepoznaje i tamo gde ga nema, a nekmoli se neće prepoznati u onom „zlu iz devedesetih“ s kojim da je trebalo radikalnije raščištiti... I onda je krenulo po uhodanom scenariju, Mladenović je dobio nekoliko znakovitih javnih opomena, na kraju se i Vučić lično osvrnuo na njegov slučaj, rekavši na nekoj konfrenciji za štampu kako je „sramota da radnik iz kulture govori takve stvari“, onim uobičajeno tronutim glasom i tonom, koji Vučić koristi kad god želi da naglasi koliko je zgrožen nezasluženom ljudskom pakošću - a to je gotovo uvek. Onda je izvesni tip sa dobrim vezama Tamo Gde Treba, inače tehničar Narodnog pozorišta i predsednik nekog u najboljem slučaju polufantomskog sindikata “radnika iz kulture“, podneo krivičnu prijavu protiv Mladenovića za ni manje ni više nego rušenje ustavnog poretka, pa je ova kasnije, a još bizarnije, prekrštena u prijavu za izazivanje nacionalne, verske i rasne mržnje, pa je Mladenovića dva puta zvalo u policiju na opširna očitovanja o njegovom prevelikom grehu; no, onda se u ostacima srpske javnosti - mahom na internetu, ali i u dva-tri uticajnija lista - oko svega ipak diglo dovoljno prašine da stvar bude ogoljena kao vidljivo preglupa, te da tako postane odviše očigledno kompromitujuća po vlast. Dan pre nastanka ovog teksta krivična je prijava u sudu odbačena, ali već se najavljuje nova, tako da je priča po svoj prilici daleko od kraja. Uz inicijalnu prijavu Mladenoviću, uostalom, ovih su dana tuženi i svi koji su negde javno iskazali solidarnost ili ne daj bože slaganje s Mladenovićem, poput znamenite profesorke prava Vesne Rakić Vodinelić. Privatni tužilac je još jedan električni zec iz Vučićeve kolekcije, stanoviti Ištvan Kaić, recimo da je “publicist“, mislilac širokog spektra isplivao u javnost na talasu “belih listića“ (pokreta koji je de facto doveo Vučića na vlast tako što je ciljano pasivizovao deo prodemokratskih birača), a kasnije etabliran kao verni branilac lika i dela Vučića od svake zamislive ugroze.
Ne bi ova priča po sebi bila ništa posebno, tek jedna bizarnost iz turbulentnog srpskog političkog života stalno lavirajućeg između pretnje nasilja i realnosti ništavila, da nije tek živopisni fragment šire celine, a koju bismo mogli nazvati “sistematsko zatvaranje alternativa“.
Čovjek za sve
Tri godine, naime, traje taj proces - to jest, baš onoliko koliko je famozni Vučić na vlasti, prvo kao formalno tek zamenik premijera, posle kao premijer, štavše “gvozdeni kancelar“ koji se u Srbiji za sve pita. Baš za sve? Da: i ko će biti urednik kojih novina, i čega će biti na televiziji a čega nikako ne sme biti, i šta je pravi, a šta plagirani doktorat, i ko će biti prvak države u fudbalu, a ko u košarci... Naime, sve to vreme sistematski se smanjuje domet, vidljivost i čujnost bilo kakve kritike vlasti, a pre svega samog Vučića: i prethodnici na vlasti, poput Borisa Tadića, imali su svoje mehanizme uticanja na medije, ali ništa to ni formom ni intenzitetom nije bilo ni nalik ovome sadašnjem: da nema interneta (koji, opet, ima ograničen domet druge vrste), Srbija bi medijski bila u stanju koje je doslovna preslika onog iz ranih devedesetih, iz “zlatnog“ Miloševićevog perioda, kad ste o svemu i svima naizgled sve mogli reći - ali, samo u dva-tri niskotiražna elitistička lista, i na jednoj radio stanici vrlo malog dometa. Hm, pardon, razlika je u tome što te radio stanice više nema... Proces koji je uveliko u toku, ako se već polako i ne kompletira, najtačnije bi bilo nazvati “orbanizacija“, jer najviše podseća na medijski glajhšaltung koji je desničarska struktura oko Viktora Orbana provela u Mađarskoj. Drugi, manje znamenit Vučićev uzor je makedonski premijer Nikola Gruevski; kad smo kod njega, izgleda da Vučić nastoji da kopipejstuje još jednu njegovu tehniku: dugo vladanje ho-ruk pobedama ostvarenim isključivo na vanrednim izborima, veštački izazivanim na otprilike dve godine. Permanentno vanredno stanje: idealno lovište za visoko specijalizovane demagoge.
Uski krugovi
U Srbiji je svaka ozbiljna, relevantna javna debata o javnim stvarima suzbijena, ne tako što je poništena (to je danas, izvan Severne Koreje, uglavnom neizvedivo) nego je svedena na uske krugove onih koji već ionako znaju i razumeju o čemu se radi. Kritički glasovi do šire publike mahom ne mogu dopreti, ali zato kritički glas o njima može: niko se više ne čudi ako osvane kao objekt difamacije u opskurnom dnevnom tabloidu koji funkcioniše kao “službeni glasnik“ vlasti, ili na najgledanijoj televiziji. Šira javnost je prepuštena Farmi, Velikom Bratu i bezbrojnim, beskrajnim tronutim monolozima samozaljubljenog wannabe Bismarcka, koji se može u bilo kojem trenutku pojaviti na bilo kojoj televiziji, jer ni jedna programska šema ne odoleva njegovim hirovitim željama. Fidel Kastro je držao govore od po sedam-osam sati, ali u komadu. Srbijanski premijer prati trendove, radi u kraćim formama, ali pretvara svoj monolog u “jedino dešavanje u gradu“.
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....