MEMOARI MILOŠEVIĆEVE UDOVICE HIT U SRBIJI Mirjana Marković i sumanuto ignoriranje krvave stvarnosti

Sa svih kioska u Srbiji ovih nas dana gleda jedan osmahnuti ženski lik: crna kosa sa šiškicama kao u štićenice provincijskog devojačkog internata iz pedesetih, veštački cvetić u kosi, minđuša koja podseća na grozd ili na uzdužno presečenu kupinu; dlan pridržava bradu, na ruci prsten, pomalo nalik na one kakvima se rado kite putujuće gatare po istočnoj Srbiji. Lice pripada dr Mirjani Marković, profesorki sociologije u penziji, već dvanaest godina nastanjenoj u Moskvi. Gospođa je, naime, objavila dvotomne memoare „Bilo je to ovako“, na ukupno skoro hiljadu stranica, a taj je doprinos kulturnoj baštini objavila kompanija Novosti, u većinskom državnom vlasništvu.

Knjiga se, dakle, ne prodaje u knjižarama nego samo na kioscima (dobra procena ciljne grupe), i navodno jako dobro ide, mada je kabasta i teška, a nije baš ni jeftina za standarde ovdašnje kiosk produkcije. E sad, nije da je baš uobičajeno u Srbiji da profesorke sociologije pišu memoare i da ovi postaju bestselleri, ali dr Marković i nije „obična“ profesorica, nego je udovica stanovitog Slobodana Miloševića (1941-2006), tipa kojeg je čitav Balkan predobro zapamtio, mada nikome do dan-danas nije baš jasno odakle se pojavio i ko je bio - a ponajmanje kako je bilo moguće da se dogodi. Hoće li nam memoari njegove udovice pomoći u razrešenju misterije? U izvesnom snislu hoće, mada svakako ne na onaj način koji je spisateljica imala na umu.

Vladarica iz sjene

Mirjana Marković nije toliko poznata - ili barem zloglasna - izvan Srbije, no u Srbiji ona je u vreme Miloševićeve vlasti važila za „vladaricu iz senke“ i ideološki mastermind režima; imala je neku vrstu delegirane moći, ali ne i stvarnog respekta od „naroda“, što je i logično jer intelektualni ugled nikada nije stekla, a politički uticaj kojim je nesumnjivo raspolagala nikada nije bio njena autonomna stečevina, nego je parazitirala na muževljevoj vlasti. Čak ni kad je njen muž bio omiljeni nacionalni lider, ona nije bila baš dobro gledana. Mnogi su je se plašili ili joj se umiljavali, ali malo ko ju je voleo; što je za intelektualca mnogo strašnije: malo ko ju je poštovao. Okruživao ju je hor laskavaca i pripza, ali sve se to raspalo onog dana kada je Milošević izgubio vlast, što je za Mirjanu Marković došlo kao ogromno neprijatno iznenađenje, i evo već petnaest godina svog života ona troši na razne forme iskazivanja ogorčenosti nad tim neshvatljivim i nepravednim događajem.

Memoari su ozbiljan spisateljski poduhvat, zapravo teško da ima ozbiljnijeg, dakako pod uslovom da govorimo o životu o kojem se ima nešto bitno za reći i o piscu koji to i hoće i zna. Spisateljica iz Požarevca (rodnog grada i njezinog i muževljevog) tome formatu ni na koji način nije dorasla, i to je jasno doslovno od prve rečenice. Koja, inače, glasi ovako: „Pri svetski rat je okončan sklapanjem Versajskog mira 28. juna 1919. godine“. Oh, zar je Mirjana Marković sklapala Versajski mir, pa će nam sad opisati kako je to stvarno bilo, je li bilo napeto, da li se neko pijan sapleo, ili mu nije radilo nalivpero?! Ne, ona je rođena dvadeset i tri godine kasnije, u jednoj beznačajnoj srbijanskoj palanki. Ali, kako bi mogla početi priča o jednom tako epohalnom životu bez makar jednog svetskog rata?

Bizaran miks

Ozbiljno govoreći, ovi su memoari bizaran miks zašećerenog spomenarskog sentimentalizma i stopostotno dosledne bolećivosti prema sebi i svom obožavanom muškarcu (S. M.), praćene nizom savršeno nezanimljivih privatnih trivijalija na jednoj strani, te sumanutog ignorisanja krvave stvarnosti i tvrdoglavog opstajanja u paralelnom svetu koji je autorka iskreirala za sebe i svoje bližnje, a koji sa stvarnošću svih preostalih ljudi ne deli gotovo ništa, na drugoj strani.

Drugačije rečeno, autorka nam entuzijastično prikazuje jedan sasvim beznačajan i mediokritetski „razvojni put“ dvoje nadobudnih provincijalaca iz vremena procvata samoupravnog socijalizma, kojeg su oni gorljivi sprovodioci, i tako sve do početaka političkog uspona Miloševića sredinom osamdesetih, kada se jedna ganutljivo kičasta lična priča pretvara u tragediju u najavi. Ako se tragedijom može nazvati ono čemu ne nedostaje strahota, ali mu ipak hronično nedostaje dubina.

Nije nevažno znati da je Markovićeva čedo relativno visoke partijske nomenklature.

Majka joj je bila Vera Miletić, koja je pod nikada do kraja razjašnjenim okolnosima nastradala u ratu, a za kojom je ostala senka „izdaje“, jer je navodno podlegla mučenjima okupatora i izdala svoje saborce. Mirjana je odrastala pod senkom te strašne optužbe na račun majke, i njeno pobijanje postalo je možda i glavna njena životna opsesija - uz obožavanje Slobodana Miloševića, naravno. Kako god, mlada Mirjana svake godine letuje na Brionima, tu joj kroz kadar promiču Tito i Jovanka, Kardelj i Ranković, Krleža i Dobrica Ćosić. Ideologija i Sistem možda su se ogrešili o njenu mater, ali M. M. i danas napominje s ponosom da ih se zbog toga nije odrekla, nego je bila još gorljivija komunistkinja; čitajući te groteskne proklamacije, podsetiš se strašnih uvida Varlaama Šalamova o (nepostojećim) granicama ideološke zasvojenosti.

I sve što usledi praktično do same famozne Osme sednice CK Srbije u 1987. stereotipna je (osim u pogledu nedostižne sladunjavosti) oda tom sistemu, ali pisana na onaj zagušljivi način osrednjih partijskih aparatčika koji su u hiljadma vrveli po državnim i partijskim komitetima, a donekle i po institutima i univerzitetima; to je sloj kojem je, uostalom, intelektualno posve anonimna Marković i pripadala: da istorija nije ispala iz zgloba, nikada se iz te prirodne anonimnosti ne bi ni izvukla.

Sve se menje potkraj osamdesetih, kada Milošević u unutarpartijskom puču preuzima Srbiju i počinje s vođenjem politike „nacionalnog dostojanstva“.

‘Srpska sloga’

Sam leksik Markovićeve u ovoj se knjizi na tim tačkama menja, jalovi dijamatski (dijalektički materijalizam, ako se neko još seća) žargon odmenjuje retorika „srpske sloge“ i sličnih bajanja do tada rezervisanih za popove i nacionalno nadahnute stihoklepce. Sve što se potom dešava, logističku pripremu ratova i čitave ratne devedesete Markovićeva kao da provodi na drugoj planeti, posve otkačena od „banalne“ stvarnosti Srbije, o Hrvatskoj ili Bosni da se i ne govori. Bili su tu, doduše, neki zli ljudi (mahom belosvetski imperijalisti, te Hrvati, Muslimani, Slovenci i Albanci, ali i poneki zabludeli Srbin) koji su doveli do tih nekih pomalo ružnih i neprijatnih stvari, ali ona i njezin muž s tim nemaju baš ništa, naprotiv, oni su učinili sve da to prestane...

Ratove su drugi i započinjali i vodili, političkih ubistava za koje se kuća Milošević-Marković tereti naprosto nema, protivnici su zli i odvratni, lakomi i izdajnici (a najgori je Zoran Đinđić)...

Znakovit je momenat kad M. M. sublimira karijeru svog muža: pojavio se u visokoj politici 1986. i otad učinio tu, i tu, i tu dobru i korisnu stvar, između ostalog „zaustavio rat u Bosni“, iz čega bi neko neupućen zaključio da je taj „rat u Bosni“ nešto što je svakako počelo pre 1986, a onda je srećom došao Milošević i zaustavio ga...

Priču o devedesetima nasleđuje tužna saga o nepravednom gubitku vlasti (za koji su, naravno, krivi domaći i strani imperijalistički agenti) i izdaji od dojučerašnjih saboraca, te o padu, hapšenju, transferu u Hag, suđenju i „ubistvu“ Slobodana Miloševića i rasturu porodice Milošević-Marković koja danas živi svugde osim u Srbiji (gde je pod međunarodnim poternicama koje Putin elegantn ignoriše). Sve je to pri tome prepunjeno faktografskim brljotinama svih vrsta (zabavno je, recimo, da M. M. pojavu famoznog Maspoka uporno gura u 1972, kad ga više nije ni bilo) i nepismenošću koja u čitaocu izaziva transfer neprijatnostti (primera radi, autorka prosto obožava izraz „suspektan“, ali ga stalno koristi u pogrešnom značenju, kao sumnjičav, a ne sumnjiv) izobilno nafilovano i pretencioznim autoričinim smatranjima o stanju u jučerašnjem i današnjem svetu, Evropi, regiji, Srbiji, o kapitalizmu i komunizmu, ekonomiji, kulturi, dvadeset prvom veku, kosmosu, o bilo čemu uostalom, a sve otužno šuplje, jeftino i pogrešno na onaj tugaljv način na koji potkapacitirani nadrimislitelji misle da misle o već bilo čemu, nižući svoje mediokritetske iskaze koji su savršeni plodovi potpunog i doslednog nerazumevanja čak i kad im se vrlo retko omakne da su slučajno tačni, jer su čak i tada tačni samo na onaj način na koji je i sat s kazaljkama koji ne radi neizbežno tačan dva puta dnevno.

Zagušljivo i tijesno

U međuvremenu je dakako netačan i besmislen.

Da, ovo jeste zlo, to jest produkt jednog uma u i oko kojeg se mnogo zla vrtelo, ali nema tu nikakve veličine, ma koliko naopake, nego je sve nekako deprimirajuće zagušljivo i tesno, maleno i tužno kao kišno nedeljno veče u Požarevcu negde 1959, sve je tako strašno u svojoj banalnosti i banalno u svojoj strahoti.

A najstrašnija je spoznaja da takav um, takav unutrašnji svet, infantilno narcistička autopercepcija, komično skučene spoznajne moći, ubogi pojmovni i emotivni registar - da je to odlučivalo o ljudskim sudbinama. I opet će, bez brige, mada pod nekim drugim imenom.