Šta ću ti to pričat‘? Ti mene ne možeš razumit. Želiš, ali ne možeš. Možeš me žalit, a to mi ne triba. Ne spavam po noći, pa šta? Stavim ujutro krpice na sebe, rimel na oči, osmijeh na lice i visoko dignem glavu. Ne gledam natrag i, hvala Bogu, ne tribam gledati u pod. Imam pred sobom još jedan dan - odgovara Dijana Aničić na terasi stančića u Splitu, ostavljajući cigaretu i odlazeći u dječju sobu da još jednom "ćirne Duju".
Duje je njezin sin, 25-godišnjak kojem je dijagnosticirana tetraplegija i potpuna distrofija velikog mozga, koji je od rođenja potpuno nepokretan, ne može okrenuti ni glavu, ne govori, ne hoda, ne komunicira. "Kako izgleda jedan dan u životu s Dujom", postavila sam joj nepotrebno, klišeizirano...