Privatni album
Odluke

Pišete li poruke iz navike? Ja više ne!

Godinama sam to radila, pisala i slala poruke po navici, iz pristojnosti nudila vlastite resurse i energiju ne razmišljajući što to meni čini i koliko me troši

Čim sam vidjela obavijest o smrti pohrlila sam poslati poruku i izraziti sućut. I jesam. Krenula sam pisati, nakon „Moja sućut!“ i dalje, ne razmišljajući. Po navici je iz mojih prstiju krenulo „Javi ako što trebaš, tu …“, ali stala sam. Gledala sam što pišem prije nego sam stisnula gumb „pošalji“, obrisala taj dio i poslala samo da mi je jako žao i da primi moju sućut.

Nije mi se ranije događalo da takve stvari promišljam i da uopće primijetim što po navici pišem. Svima bih, ma koliko bliski ili daleki bili po toj istoj navici rekla da sam tu za njih kad im je teško. Znala sam da u velikoj većini slučajeva to bude samo floskula i lijepa riječ, a ne usluga koju netko iskoristi.

Do kad ćete biti tu za sve osim za sebe?

Iz mog iskustva, nakon što mi je umro tata, znam da više od pola poruka nisam pročitala, a ljude na sprovodu sam nakon desetog ili petnaestog prestala pamtiti. U takvim situacijama, a i danima/tjednima (nekad i mjesecima) kasnije uključi mi se autopilot i ne vidim i ne čujem nikog kog baš ne moram ili ne trebam. Znam da mi se masa njih javila da je tu za što god da trebam (masa je i pomogla), ali puno njih nisam stigla, a ni imala kapaciteta samo zahvaliti porukom. Sve to mi je došlo i taj neki dan kad sam svjesno obrisala poruku znajući da je pišem u prazno, a možda i najbitnije, da trenutno nisam u situaciji da mogu biti tu za nekoga, ako baš ne moram. Zato to nisam ni napisala.

Nisam ponudila svoju pomoć po navici jer sam shvatila da od toga ni on ni ja nećemo imati koristi, a da će mene, po ne znam koji put, preplaviti frustracije jer sam se podastrla nekome i tuđim potrebama. Čak i da nije rekao ništa, niti me pitao možemo li, primjerice, prošetati u tišini, nisam si htjela taj pritisak i anksioznost da što ako se javi, a ja nemam force ni za to. Nije mi rod, dečko, čak ni prijatelj već bolji poznanik pa mi je bilo tim lakše što sam, po prvi put ikad vjerojatno, obrisala poruku po navici.

Godinama sam to radila, pisala i slala poruke po navici, iz pristojnosti nudila vlastite resurse i energiju ne razmišljajući što to meni čini i koliko me troši sama ta navika čak i onda kad nitko moju ponudu ne bi iskoristio. Kao onda kad se dogovaraš nešto s frendicama/ovima, i sve ti se ne da, ali ne želiš opet otkazati, a ponajmanje u zadnji tren i kad netko otkaže ili padne kiša pa se planovi izjalove, tebi padne tona tereta s prsa. Tako i ovog puta, sačuvala sam se i birala mudrije. Za sebe. Netko će možda reći da sam sebična, nepristojna ili proračunata, ali taj netko ne zna kolike godine sam zbilja birala tuđe blagostanje i sreću prije nego vlastite. Kolike sam godine provela u potpunosti ne misleći na svoje prioritete i koliko je to traga na meni ostavilo.

Propusni bazen energije

Da, kad se nekome mome bliskom dogodi nešto grozno, tu sam, ne razmišljam onda, nije navika, potegnem snagu iz pete ma koliko mi je u tom trenutku teško u životu jer tako treba biti. U situacijama sile stvori se neki novi bazen energije koju crpiš i koji te (p)održava i uspiješ biti tu za onoga tko te treba. No, ovo nije taj slučaj već netko tko mi je drag i tko mi je, na ovaj način, dao priliku da još malo narastem i naučim o sebi. Da malo počnem razmišljati o sebi prije nego o drugima. Da vidim koliko puta su i ti nepoznati ili ne baš bliski ipak iskoristili moju dobru volju i pojeli me, doslovno isisali sve što sam imala za ponuditi. A ponudila sam u, rekla bih, najboljoj namjeri i najvećem neznanju jer nisam znala da to ne smijem raditi. Nisam znala što će se meni kasnije dogoditi i koliko će težak i bolan oporavak od „dežurna budala“ i „dežurno rame za plakanje“ biti.

Zauzimanje za sebe

Ne pišem više poruke po navici, ne javljam se po navici, udahnem, razmislim mogu li uopće sad nešto nekome ponuditi. Biram kome i kad ću odgovoriti, biram i kako. Prisutnija sam, prvo za sebe, a onda za druge. I ono što vidim, još od ranije, ne od prošlog tjedna s početka teksta, jest da to daje rezultate i da sam zadovoljnija ja, a i ti drugi koji nešto od mene traže jer im se mogu posvetiti i ne dobiju mene iz navike već pravu mene.

Brišući taj dio poruke osjetila sam val ponosa kakav nisam dugo. Osjetila sam da sam učinila baš nešto veliko i lijepo za sebe, da sam konačno položila ispit koji me dugo mučio. Možda nije bio najljepši moment za osjetiti tako nešto, ali očito je trebalo biti baš tada i tako, konačno.

Do idućeg puta, neka vaše navike rade za vas, a ne za druge.

Zagrljaj,

A.

Anu možete pratiti i na Facebooku i Instagramu.

Linker
12. studeni 2024 16:15