Darinku Dragišić, umirovljenicu iz Zagreba, bogatu duhom i znanjem, otkrila nam je poznata hrvatska lovkinja i kvizašica Morana Zibar. Znaju se iz kruga kvizaša u kojem je samozatajna Darinka doajenka i nešto poput velike mame i bake mladim ljubiteljima kvizova. Iako je po zanimanju novinarka, Darinka je vrlo kratko radila u toj struci. Zbog niza životnih okolnosti ostala je doma s djecom i osim što je, kako kaže, bila 24 sata mama, pomagala je suprugu u organizaciji popularnog festivala C‘est is the Best. Bila je u to uključena punom parom skoro dvadeset godina, a onda je prije sedam godina došlo vrijeme i za mirovinu, no Darinki to uopće nije teško palo.
- Jedva sam čekala mirovinu zato što sam cijeli život imala strašno puno interesa, a kada imate dva sina i supruga koji se bavi takvim poslom, onda nemate puno vremena za neke svoje stvari. Tako da sam ja sada sretna umirovljenica koja maše repom i radi svašta. Nižem perle, radim amigurumi, pravim djeci igračke, vrtlarim, puno čitam... - nabraja Darinka, pojašnjavajući nam usput da je amigurumi poseban način trodimenzionalnog heklanja koji služi za pravljenje igračaka, figurica i sličnih stvari.
Otkrila pub kvizove
A tu je i "kvizaštvo" s kojim se susrela slučajno, još prije umirovljenja, i odmah se zaljubila u takav oblik zabave i druženja.
- Radeći na festivalu C‘est is the best, surađivala sam s Mariom Kovačem koji mi je, jednom kad smo kod mene zajedno gledali neki kviz, rekao "O, pa ti si dobra, mogla bi s nama u ekipu!" Meni je to izgledalo prilično neozbiljno, međutim tada sam, oko 55. godine, primijetila da jako slabo pamtim nove stvari. Cijeli život sam s velikom lakoćom učila i odjednom kao da mi više ništa u tu glavu nije moglo stati. To mi je bilo užasno zabrinjavajuće pa sam sebi rekla - hajde, probat ću to. Otišla sam na jedan kviz da vidim o čemu se tu radi i, naravno, zaljubila se u te mlade ljude i čitav taj koncept pub kvizova. I zapravo sam shvatila da ono što tamo čujem zapamtim, što mi je bilo fenomenalno. To mi je bio način da revitaliziram mozak. Prije sam bila upućena samo na svoj život, djecu, na festival koji smo radili i jednostavno sam bila preopterećena. A to što se na kvizovima događalo, kad sam na brzinu morala izvući neke podatke koje znam i pamtiti podatke koje tamo čujem, u roku od šest mjeseci vratilo me u prvobitno stanje - priča Darinka, dodajući da je to išlo tako brzo možda zato što je uočila problem pamćenja relativno rano i ubrzo potom krenula s kvizaškim fitnessom za mozak.
"Daro, što je bilo 1929.?"
U tih šest mjeseci, koliko joj je bilo potrebno da se mozak vrati u prijašnje stanje, odlazila je na kvizove jednom tjedno. Druženje s mladima bilo je Darinki kao da se druži s vlastitom djecom.
- Možda me i to podiglo, ta mladost i to što su me stalno držali u tonusu. Oni su besramni i surovi i kad vas jednom prihvate, onda vas zezaju na sve moguće i nemoguće načine. Kao "Daro, što je bilo 1929.?" i slično. Tako da i s te strane morate biti britki da biste opstali u tom društvu, a meni je to jako pomoglo. Baš me to izvuklo iz nekog laganog klizanja u depresiju, i to na mnogo načina, ne samo što se tiče pamćenja. Kad dođete u neke godine, djeca su odrasla, suprug radi svoje, a vi nekako ostanete visjeti... I onda mi je to došlo kao nova vrsta zabave, tjeralo me da izađem i proširilo krug ljudi s kojima se družim - opisuje Darinka koja se i danas, iako više ne ide na pub kvizove, druži s istom ekipom.
- Godinama smo zajedno, rađala su se djeca, svašta se mijenjalo u našim životima i oni su mi sada kao obitelj. Zaista bih svakome preporučila, tko god može, neka skokne na prvi pub kviz i nađe ekipu. To je jako korisno na sve moguće načine - ističe.
Rezultat nije važan
Naša se sugovornica, kad je prvi put odlučila otići na kviz, nije nimalo bojala hoće li znati odgovore na pitanja i biti ravnopravna mlađima. Znala je da zna dosta i, kako kaže, znala je da ono što ona zna mlađi neće znati.
- Ni inače nemam strah od novog. Život je tu da učimo do zadnjeg daha - smatra Darinka koja otkad se preselila na selo, više ne odlazi na pub kvizove jer joj je komplicirano organizirati odlazak u Zagreb i povratak s obzirom na to da kvizovi završavaju kasno. Ali zato je otišla stepenicu iznad i sada uživa u odlascima na državna ekipna prvenstva. - Hrvatski kviz savez, koji je uključio naše kvizaše u međunarodnu mrežu ljubitelja kvizova, organizira ekipno državno prvenstveno, obično na Velesajmu u vrijeme Interlibera, te državno prvenstvo u mješovitim parovima u ožujku. Postoji još nekoliko kvizaških evenata koje jako volim i na koje idem koliko god mogu, poput Memorijala Mirka Miočića u Zadru, Sove u Požegi, Zimka u Karlovcu i drugih. Uglavnom se okupimo preko vikenda i to onda budu tri dana ludog kviziranja od jutra do mraka, a vidimo se i s ekipama iz Bosne, Slovenije, Srbije. To su stvarno jako lijepa druženja - kaže, a na pitanje kakve rezultate postižu, odgovara da njoj to nije važno jer po prirodi nije kompetitivna.
- Svako natjecanje za mene je više natjecanje sa samom sobom nego s drugima, ali pri vrhu smo, dobri smo - skromno zaključuje.
Sada su joj 72 godine i normalno je da ponekad nešto zaboravi. No nije od onih koji odmah idu na Google tražiti podatak, već će se prvo ozbiljno potrudi sama se sjetiti.
Kreativni hobiji
Kad je riječ o održavanju vitalnosti i na drugim poljima, poput tjelovježbe i prehrane, Darinka se ne pokorava nikakvim trendovima ni pravilima, već se oslanja na vlastiti razum kojeg očito ima napretek. S obzirom na to da ima progresivnu degenerativnu bolest koja je sprečava da se puno kreće, kreće se koliko može, uglavnom igrajući ping-pong i vrtlareći, a bavi se mišlju da krene i na bazen jer smatra da bi joj plivanje možda dobro došlo. I iako, kako sama kaže, nije sportski tip, nema i nikada nije imala problema s debljinom.
- Moja prehrana je uglavnom kuhana, sezonska i dosta raznovrsna. Volim kuhati, eksperimentirati i uključivati nove namirnice u prehranu, ali nikad ne jedem previše. Dopuštam si sve, i čašicu pića i cigaretu, naravno i slatkiše, ali s mjerom. Ja mislim da u životu sve treba raditi s mjerom. Kad si nešto uskratite, onda imate strašno veliku želju za tim i frustrirani ste i ta frustracija izaziva još veću želju i još veću frustraciju i tu se stvara začarani krug. Kad me uhvati želja za slatkim, ja si to i priuštim, ali nisam od onih koji će pojesti 15 kolača, pojest ću jedan - objašnjava Darinka svoju filozofiju zdravog življenja, a dio toga su sigurno i razni kreativni hobiji kojima se bavi.
Od svojih je baka naučila šivati, plesti, heklati i vesti, a kasnije je tome dodala i recikliranje starog namještaja, izradu nakita, slikanje.... Sve te silne stvari koje izrađuje Darinka ne prodaje, već isključivo poklanja.
- Ručni rad se ne može naplatiti ni po materijalu, ni po trudu, ni po kreativnosti koja je u njega uložena. Ja te stvari radim i poklanjam jer to jedino ima smisla. Osobno ne znam bolji poklon od toga da nekome dam nešto što sam izradila svojim rukama, potrošila svoje vrijeme, koje je meni sada jako dragocjeno, misleći na tu osobu kojoj je to namijenjeno - kaže.
Neka se dijete igra
- Nekad smo znali po 50 telefonskih brojeva napamet, a sada ne znamo ni svoj zato što nam je sve olakšano. Ne treba si olakšavati puteve, nego postavljati zahtjeve mozgu i tražiti od njega maksimum pa koliko se dobije, dobije se. U ovim mojim godinama ja sam zadovoljna - kaže Darinka, a nama se čini da bi i mnogi mlađi od nje bili zadovoljni takvim brzim, oštrim i fleksibilnim umom kakav je njezin.
Osim kvizova, ali i križaljki, sudokua i sličnih mozgalica, Darinka voli igrati i ping-pong za koji je, kaže, pročitala da je također odličan za mozak.
- To je brza igra u kojoj moraš anticipirati gdje će krenuti loptica, a tu je i koordinacija oko - ruka - mozak koja je toliko intenzivna da pomaže i pamćenju - pojašnjava Darinka koja ping-pong igra od mladosti.
Naša sugovornica ne planira aktivnosti u svrhu održavanja vitalnosti, nego je po prirodi znatiželjna.
- Nikada nisam prestala učiti, zato sam se i zabrinula kad sam počela teže pamtiti nove podatke. I dandanas s velikim zadovoljstvom učim i to je jako važno. Kao što zalijevate biljku, tako zalijevate i mozak kad naučite novu vještinu - kaže.
Mnogi se teško nose s umirovljenjem, no Darinka takvih problema nema. Mirovina je, kaže, bijedna, ali ona svejedno uživa. Kad su prije desetak godina umirovljenike u domovima učili kako da organiziraju vrijeme, naprave radionice, kvizove..., u glavi je napravila plan i za sebe.
- Za umirovljenike ima posla, radionica, druženja, samo neka se ne povuku u sebe. Mene je diglo to druženje s mladima. Kad sam počela igrati kvizove, upala sam u društvo od dvjestotinjak mladih. Sada sam najstarija, otprilike sam im svima kao mama, najmlađima i kao baka. Nema puno starijih na kvizovima i to je šteta jer stariji znaju ono što mladi ne znaju. Dakle, može se puno, samo se ne treba povući. Mirovina ne bi smjela biti kraj, nego početak onog dijela života koji je, kad smo sve obaveze obavili, napokon ostao nama da ga živimo onako kako mislimo da treba - zaključuje Darinka i poručuje: - Nikada ne zaboravite dijete u sebi i dopustite mu da se igra što je moguće više.