Premijer Plenković prošlo se ljeto gotovo tresao od želje da krene raditi. Zagrebačke ruševine, otpala žbuka, raskoljeni zidovi od cigle, nahereni dimnjaci, sav ga je krš od potresa tako snažno uznemiravao da gotovo nije mogao dočekati obnovu. Ispunjavalo ga je očajem i bijesom da to kasni. Optuživao je opoziciju da sabotira njegovo plemenito nastojanje.
Vlast je trebala opozicijske glupane, ništarije i dangube samo jedno popodne, da u Saboru ekspresno izglasaju Zakon o obnovi, pa da od Sesveta na istoku do Vrapča na zapadu zabruje miješalice za beton, odjeknu udarci čekića, režanja pila, pljuskanja mistrija i složna pjesma Šemse Suljaković u interpretaciji hiljada i hiljada zidara, tesara, krovopokrivača, građevinskih...