Prije desetak godina nazvao sam ga jednom u Rim, a on mi se ispričao:
"Ne mogu dugo, cila familija mi je ovde. Danas mi je, da oprostiš, rođendan."
"Pa sretan ti rođendan. Nazvat ću drugi put, nije nikakva priša."
"Ne, ne, sve je u redu, reci."
Nisam ga želio dulje odvajati od Mirjane, kćeri i unuka, razlog zbog kojeg sam nazvao nije mogao biti blesaviji, ali sam ga svejedno rekao. Imao sam jednu pjesničku nedoumicu, nešto o Bobu Dylanu i Robertu Burnsu, a Ino se, samo što sam to spomenuo, raspalio od želje.
Zatvorio je vrata ili otišao u drugu sobu, jer se slavljenička graja iza njega iznenada utišala, i valjda pola sata mi predavao o škotskom klasiku koji je nadahnuo mladog židovskog...