Irena je otišla u Ljubljanu. Iz Osijeka do Slovenije dug je to put za jednu kujicu, no odvedena je tamo kako bi isprobala svoju novu protezu. Isprobali su kako se stavlja, tako da ljudi znaju rukovati s njom. Proteza je malo kraća, no postoji valjan razlog za to: kad stoji, lijevo joj se rame malo podigne. Ideja je da se ono spusti, kako bi i trebalo stajati, pa da Irena normalno trči.
- Ne bude li uspjeha produžit će joj centimetar protezu što bismo svi voljeli izbjeći s obzirom na to da će joj onda ovaj neprirodni položaj ramena zapravo ostati. Ovo je sjajna stvar, jer znam koliko ona voli šetnje i stalno se gura da je vodimo, a ne može. Pređe 300 metara, pa se umori i legne. Sad, s protezom, kad se nauči na nju, bit će joj odlično. Ne samo da će moći neke stvari koje do sad nije mogla, nego će i bol biti manja - kažu iz osječkog azila, čija je Irena štićenica.
Psima koji izgube prednju nogu je daleko teže nego onima koji ostanu bez stražnje. Naime, težište im je naprijed, na prstima, pa to stvara velike probleme. Svaki gram viška je problem, a Ireni je striktno pridržavanje dijete bilo prilično problematično. Sada će se, očekuju iz azila, potpuno preporoditi.
Irena je u azil stigla u veljači. Imala je ogromnu ranu na vratu, u koju je uraslo uže za vješanje odjeće. Prednja lijeva noga je bila toliko smrskana da nije bilo nikakve druge mogućnosti nego da se amputira. Odmah su tada znali da kujica ima nezgodnu građu za ovaj problem: malena je, zdepasta i ima prilično sedlastu kralježnicu, za koju je gubitak noge prilično bolan.