Svako spašavanje iz urušenih objekata u Turskoj bilo je pravo malo čudo, a svaki život, bio on malen ili velik, vrijedan i važan. Spasitelji nisu pomagali samo ljudima, već i životinjama. Mnoge od njih spasili su od sigurne smrti.
Premda je osnovni cilj bio spašavanje ljudi, kad god su čuli mijaukanje ispod ruševina, nitko nije oklijevao. Spasiteljima nije bilo bitno o kome se radi - bio je tamo netko tko je trebao njihovu pomoć. Nije im bilo teško uklanjati komade urušenih zidova i kopati po ruševinama kako bi izvukli neku uznemirenu i prestrašenu mačku.
Odmah bi im dali vode, neki su imali sa sobom i kakvu konzervu, a mačke su držali u naručju dok se ne bi smirile. Ako pak spasitelji nisu mogli, uskočio bi netko drugi, tko bi pazio da životinja ostane smirena, a uz put bi pogledao ima li kakvih vidljivih rana i da li joj treba pomoć.
Na svu sreću, mnoge su bile samo prestrašene i gladne, tako da je malo hrane, vode i ljudska prisutnost učinila svoje, tako da su uskoro opet bile dobro. One koje su imale vlasnike koji su se uspjeli spasiti vraćene su svojim obiteljima.
