ZAMIŠLJENI INTERVJU U STIHOVIMA Balaševića pitala o aktualnim temama, sviodgovori su u njegovim pjesmama

Točno se sjećam kad sam prvi put čula Đorđa Balaševića: krajem sedamdesetih, na povratku sa školskog izleta, u autobusu punom djece koju je umirio postizletnički umor, iz zvučnika se tiho čulo „Tad još nisam ništa znao…“ I u refrenu – „Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama…“Ja sam tada bila u godinama kad još nisam ništa znala i kad je prva ljubav došla tiho, nezvana, sama. Ukratko, idealna kombinacija da kliknemo pjesma i ja. I njezin autor, naravno.

Od tada sam se puno družila s Đorđem Balaševićem, i iako ga zapravo nikad nisam srela ni upoznala, puno smo toga zajedno prošli. U prostoru njegovih stihova mi smo se slagali ili raspravljali, šutjeli ili zabavljali (rima je slučajna), piše Slobodna Dalmacija .

U njemu je, u tom prostoru, nastao i ovaj razgovor.

O narodnjaci, sve vam je u šaci

Evo vas opet u našem gradu... Kako ste, Đole?

Još sam suviše mlad da mislim o grobu, a već sam suviše star da brojim zvezde... Pesme su mi malo mračnije, znam. Bome i ja sam...

Da, ranije je bilo lakše pisati pjesme. Ove dekade 21. stoljeća posve su nezgodne i za stih i za glazbu. Ne zna čovjek kako ih uopće nazvati. Nulte i desete? Evo, recimo, vi ste pjevali o pedesetima, onu čuvenu – u ime...

...svih nas iz pedeset i neke. Al’ dobro sad…

Pa dekadu poslije...

... zastavu šezdesetih vezle su gramofonske igle. I put od žute cigle prostro se pred nas.

Za sedamdesete se, iskreno, ne sjećam ni jednog stiha. Al’ osamdesete pamtim. Posebna je godina bila...

...osamdeset i sedma, jadna i bedna.

I konačno, devedesete.

Ma jebite se devedesete, vas mogu jedino psovati, za vama niko neće žaliti niti vam stihove kovati.

Da, tu se negdje završilo s pjevanjem nekom vremenu, a počelo s njegovim psovanjem.

Sve se menja i sve teče... Čoveče. Zbogom davni ideali...

Baš tako, zbogom davni ideali. Nekad ste se, recimo, rugali narodnjcima, a danas im, čujem, pišete pjesme, svaku za dva ‘soma’ eura. Ma nije valjda?

Rasturaju po pitanju tiraža. O narodnjaci, sve vam je u šaci, al’ zašto da se baci? Ma ostavite nešto i za nas.

Ma jest, ali...

Takva smo sorta, brdo love kvari nas lako...

Kad si vatra svi te ‘oće gasiti

Iskreno, malo sam razočarana. Što vam je to trebalo? Sigurna sam da nisam jedina osoba koja vam to zamjera...

Vračaju nam i zavide. Al to valjda tako ide. Samo lepo možeš ružiti. Zavist valja i zaslužiti...

Ajmo se opet malo vratiti malo unatrag. Nepopularno vrijeme, znam, ali tko se ne želi vraćati neka ne čita dalje, je l’ tako? Nije to bilo tako loše doba...

Mi smo bar imali one snove koji se teško ostvare. A snovi najčešće vrede tek kad s tobom osede...

Opet ću spomenuti generaciju pedeset i neke i „Računajte na nas“. Bilo je to, malo je reći, prazno obećanje.

Na promaji žar malakše. Ima l’ išta lakše neg’ obećati?

Slažem se. A opet, vi ste se s onim vremenima, zapravo s onim što vam je kvarilo ta vremena dok su trajala - obračunavali na svoj način. Nitko vam, kako kaže jedan moj kolega, nije bio dovoljno dobar. Evo, recimo, čak je i onima koji vas poštuju kao autora teško pala alegorija pjesme „Ne lomite mi bagrenje...“.

Red je red! Polako, komšije! Ne može samo da se uđe, da se ruši tuđe, lepo sam im rekao!

Da, znam da ste im to rekli. Niste vi nešto u dobre bili ni sa Slovencima. Kako ste im ono pjevali? „Želim vam…“

... mir i spokojstvo, i slavu vašoj zastavi. Bilo je zadovoljstvo, jeb’o nas ko nas sastavi!

Od bivših sudržavljana, jedino ste o Makedoncima uvijek govorili bez zajedljivosti. Oni su...

... dobri južnjaci, znam ih samo po faci, i po pesmama.

A nakon svega, eno skoro zaratilo i u Makedoniji...

Samo da rata ne bude, ludila među ljudima. Veliki nude zablude, plaše nas raznim čudima i svakoj bajci naude...

Al’ Slovenci... Bilo je toga o njima još, je l’ da? Oni su „neki skupovi tužni“...

... ti se ne druže s nama, mi smo suviše južni.

Bome ste i Hrvate pucnuli po prstima, sjećate se?

„Da se ne bi opekel, nikad niš ne bu rekel, to je najbolje“.

Čuvena hrvatska šutnja, da... No dobro, politika je jedno, a obični život nešto sasvim drugo. Uostalom, ne dolazite političarima u goste, nego običnim ljudima s kojima ste oduvijek, koji god ‘bivši’ bili, u najboljim odnosima...

Da mi je još jedared proći Ilicom!... Pa da bećarac nažvrljam ćirilicom!

Jedan život miran, tih

Ćirilicom!? Šta je vama, Đole, ne čitate novine? Lijepo biste se proveli da to učinite... Odmah bi vam ‘polomilo tablu’. Pametnije vam je da odustanete od te ideje...

U dane gadne, kad voda padne, plašljive ribe ne vrede ni groš, naiđu krize, drukčije grize, i samo najbolji plivaju još.

Svaka čast... O vama se govori kao o čovjeku koji se suprotstavio režimu Slobodana Miloševića, odbio sudjelovati u ratu, ismijavao JNA. A opet, negdje sam jednom čitala za vas kako ste, kad je politički angažman u pitanju, nikad posve opredijeljen, ali ni neopredijeljen, kako se uvijek lukavo postavljate tako da možete i naprijed i natrag, kako se svima prilagođavate i idete niz dlaku, ali nalazeći mjeru i granicu koju ne prelazite. Rezultat – svi vas prihvaćaju, a nikome zaista ne pripadate... Je li to doista tako?

Mudrovat će badavani kad me nema da se branim, da sam blizu ne bi im se dalo. Pričat će ti o plovidbi ti što nisu sidro digli. Šta sam za njih neg’ ukleta šajka? Tvrdit će, sa zlobnim sjajem, da sam drhtao pred zmajem, gledali su oni iz prikrajka…

Lijepo ste to rekli, a opet, niste odgovorili...

Ja pevam svoj blues bez namere bitne. I najveće ribe za mene su sitne. Ja sa strane samo posmatram taj svet. A budem i ja i smuvan i varan, pa svakom se desi da ispadne šaran. To je bar rutinska stvar...

Dobro, ajmo mi dalje... Kako je u Vojvodini?

To je naša ledina, naša Vojvodina, jedna i jedina. Nebo i zemlja su spojeni šavom, a jedini kamen mi onaj nad glavom...

Da, poznajem ravnu Vojvodinu, bila sam tamo, davno, doduše. Stvari su se od tada prilično promijenile. Stariji smo, izgubljenih iluzija, znate onaj put – od anarhista u mladosti do grintavih konzervativaca u poznijim godinama, da ne kažem starosti.

Ja znam da vreme uvek uzme svoje. I ne znam što bi nas poštedelo… Najbolje godine ovog života mog, sjajne i rđave, smo su kliznule, k’o sila Dunava pod senkom Tvrđave... Al marim ja!...

Istina je, dođe vrijeme kad čovjeku malo toga ostane važno. Kako živite danas?

Jedan život miran, tih, katkad bacim kartu il’ napišem stih...

Nije tako uvijek bilo. Toliko toga ste doživjeli, toliko ljudi i situacija opjevali, toliko je žena prošlo kroz vaš život – Ilona, Lenka, Marina, Lana, Buba Erdeljan, mnoge o kojima ste pjevali, a niste im spomenuli ime, i Provincijalka, konačno, vaša suđena... A kad smo već kod vaših mlađih dana - priča se da ste nekad imali strašnog pijetla...

Bio je pravi đavo! Na vetru i na kiši uvek je staj’o pravo! Za njega nisu bile samo koke slatke. Neeeee, taj je skak’o i na guske i na patke! A tek na ćurke, čim je bilo neke šanse... Princip je isti, sve su ostalo nijanse!

Bome nije lako, al bolje tako

Hvala vam, Đole, na otvorenosti. Sad kad se razgovor približio kraju, moram vam reći da on nije bio puko odrađivanje – ja sam vaš veliki fan. U svojim pjesmama i pričama, u svojim nastupima vi nosite sasvim posebnu energiju...

To il’ nemaš ili imaš, da te s vrata spazi primaš...

Ali ono što vam na kraju želim reći jest da neću ići na vaš koncert u splitskoj Areni. Preveliki je to prostor, previše ljudi, i vi ste mi u svemu tome previše narodnjak, ako me dobro shvaćate. Vas je divno slušati u intimnijem okružju, bez mase, bez spektakla. I vi to znate, je l’ da. Dajte recite mi, onda, zašto...

Suvišna pitanja izbjegnem fintom! Moram da idem sad, bome nije mi lako, al bolje tako, da ja krenem polako...