Dvije 164-orke, tri 166-ice, dvije 159-ke... Nastavi niz. Stelvio! Mogla je biti i Giulia, ali eto – Stelvio je. Nikša Bratoš sebe naziva alfistom. Ljubav prema ovoj talijanskoj marki dokazuje ovim brojkama. I tu dalje nema priče. Mislio sam da spadam u sličnu kategoriju, ali moj niz sastoji se tek od četiri Alfe, 33, 155, 147 i GT. Posramio me Nikša.
- U stvari sam se prebacio na Alfe jer mi je bilo dosta peha s Hondom. Japanski auto, pouzdan, dobar, brz. Sve je to bila moja Honda Accord, ali - znate li koliko je puta udarena?
Ne znate, naravno. Devet. A znate li koliko je puta od tih devet bila u pokretu? Ne znate ni to. Nula! Halo, niti jednom ta moja Honda nije vozila kad je bila udarena. Ili na parkingu, ili na semaforu, ili u koloni. Stojimo tako Honda i ja i odjednom samo – bum! Devet puta. Mislim da je to bio znak da se rastanemo za sva vremena. I jesmo.
Nikša Bratoš s pouzdanih „japanaca“ prešao je na marku automobila o kojoj se desetljećima pričaju vicevi. Naravno, ako je nekad i bilo razloga, Alfe su danas potpuno druga priča. I sam imam dobra iskustva, ali lako za moja, da čujemo Nikšina.
- Ma nema tu puno priče. Sve sjajno. Savršeno. Samo redovni servis. To je 2.2 Diesel, sjajno ide, sjajno leži, udoban auto. I meni jako lijep. Vama?
I nama. Iako, priznat će kasnije, ovo na fotografijama nije njegova. Nikša, kako sad?! Hvalimo se tuđim autima? Nismo li malo prestari za tako nešto?
- Ma ne... Ovo jest zamjenski. Moj je trenutno na servisu.
A tu smo! Pokvario se. Ulje? Elektronika? Turbina?
- Hahaha. Ne, naravno. Recimo da mi ga je jedna gospođa malo redizajnirala. Prednji kraj. Ali bit će OK.
Gospođa?
- Ona je OK. A bit će i moj Stelvio. Za koji dan.
OK, sretan mu oporavak želimo. Nikša je vozač s najduljim stažem u ovoj našoj rubrici. Položio je 1978. godine (B kategorija). Puno se kilometara skupilo, puno toga doživjelo. Pa da čujemo...
- Bilo bi toga za dvije knjige. Kako sam često u BiH, samo o tamošnjim policajcima mogao bih satima... Ali, moram reći da su generalno skroz OK. Progledaju mi kroz prste ponekad, a ja ionako uvijek priznam da sam kriv. Jer i jesam.
Opla, imamo recidivista u rubrici! Kakvi su to prekršaji kojih se ne možete riješiti?
- Uvijek isto. Brzina. Malo sam teže noge na gasu. Što ćete, svi imamo neki feler. Ali, kad sam spomenuo zgode s BiH policajcima, pazite ovo. Vozim ja tako, možda malo brže nego bi trebalo, zaustave me. Dobar dan. Dobar dan. Pogleda on auto, u stvari se ozbiljno zagleda, gurne glavu kroz moj prozor, gleda armaturu, pa kaže:
Auuu... Ovo nešto baš dobro, ha? Troši li puno? Troši, kažem mu, tek toliko da dobije odgovor koji je očekivao. A slutio sam da ga potrošnja uopće ne zanima. Nego, imaš li ti šta maraka (konvertibilnih – nap. a.), pita me.
E sad već nisam bio siguran što da odgovorim. Imam, kažem.
A on onda: Pa jel bih mogao zamijeniti kune za marke? Dobio ovih 50 kuna od jednog vozača malo prije, a što ću s kunama u Bosni?
I dam mu ja marke, on meni kune. Rastanemo se prijateljski (smije se). To vam je Bosna. Zato je mnogi vole, završi priču Bratoš. Pa krene s drugom.
- Čujte, mi ljubitelji Alfe imamo milijun priča o našim ljubimcima, naravno, u svakoj priči Alfa je junak, pobjednik. Ali ovo što ću vam reći dogodilo se prije par tjedana, na Pohorju. Bio sam tamo sa svojim Stelviom, a moji kompanjoni isto voze SUV-ove. Porsche Cayenna i Macana. Dobri, ozbiljni auti. A nikad nisu sjeli za volan Stelvia. I dam im ja tako da naprave đir, dva. Znate što su rekli? Da im je sljedeći auto Stelvio! Eto, pa vi sad zaključite.