ŽRTVA NASILJA

Ispovijest muškarca kojeg je godinama mlatila supruga: ‘Lomila mi je kosti, šutio sam od srama‘

Nisam se opirao, šutio sam ili se pravio kao da sam mrtav. Prihvatio sam nasilje, ispričao je Tami Weissenberg
Tami Weissenberg
 Deutsche Welle/Screenshot

- Postoji stereotip da su muškarci jaki, da ne plaču i da su snažni u svakom pogledu. Kada vam dođe muškarac i kaže da je žrtva nasilja i to možda od fizički znatno slabije osobe, veliku ulogu igra sramota. I sam sam se bojao da s tom sramotom neću biti shvaćen ozbiljno - priča za Deutsche Welle Tami Weissenberg, žrtva obiteljskog nasilja. 

Supruga ga je godinama zlostavljala. Sve je počelo kada su se uselili u zajednički stan.

- Na početku se radilo o ovisnosti, kako materijalnoj, financijskoj, stambenoj, tako i emocionalnoj. U jednom trenutku je rekla 'sada ću zatvoriti vrata i reći što ja želim'. Stvari su se počele razvijati veoma brzo. Otišli smo na odmor u jedan hotel, kada smo došli rekla je 'ne, neću odsjesti u ovom smeću. Želim razgovarati s vlasnikom hotela'. Ja sam mu trebao očitati lekciju. Tada sam joj rekao 'molim te, nemoj', ona je odgovorila 'hoćeš'. Rekao sam da neću na to pristati, a nakon toga je pozvala vlasnika hotela i kroz otvoren prozor sam čuo kako viče na njega. Nakon toga je ušla u auto i rekla 'nikada mi više nećeš zabiti nož u leđa', a nakon toga mi je opalila šamar. Bio mi je to dobar primjer i shvatio sam da više to neću raditi - priča Tami.

Nasilje je eskaliralo i postalo svakodnevica.

- Nisam se opirao, šutio sam ili se pravio kao da sam mrtav. Prihvatio sam nasilje. Godinama sam se toliko navikao da nisam osjećao nikakvu fizičku bol - priča Tami.

Posljedice su bile rane i polomljene kosti.

- Često sam morao tražiti liječničku pomoć, ali ona mi je unaprijed naređivala što da kažem. 'Bio si nespretan, pao niz stepenice, čekićem si se udario u prst', govorila mi je što moram reći doktoru. Tako sam i govorio. Znao sam se nasmijati dok sam pričao i reći kako sam nespretan, liječnici nisu mnogo zapitkivali. Jednom me doktor pitao je li riječ o nasilju u obitelji, kimnuo sam glavom i počeo plakati, ali nakon toga se ništa više nije dogodilo. Ponekad sam poželio da to netko vidi, da me zgrabi i kaže 'vidi što se događa' i onda zatvori vrata i kaže 'na sigurnom si'. Ljudi iz mog okruženja i obitelj su mi rekli 'naravno da smo primijetili, ali si bio toliko povučen u sebe da ti se nismo mogli približiti' - tvrdi.

Tami je izgubio većinu prijatelja.

- U jednom trenutku je tome došao kraj i to s bolovima u grlu. Ujutro sam krenuo na posao i vikao u autu 'mrzim te, mrzim te', vikao sam kao ranjena zvijer, a onda me je počelo boljeti grlo. Nakon toga sam želio kući. Put do kuće je ona pratila pomno i nadzirala me. Dok sam se vraćao kući morao sam s njom telefonirati. Moramo sam je nazvati kada krenem i s njom razgovarati sve dok ne dođem kući. Vožnja je trajala 12 minuta i 38 sekundi, a od 13. minute bi počela panično pitati 'gdje si'. Toga dana sam pomislio 'danas ću otići ranije'. Sebi sam rekao 'krenut ćeš nekoliko minuta ranije, isključiti mobitel i nikada više nećeš otići tamo'. Tada sam imao samo ono što sam tog dana imao sa sobom, službeni automobil i od tog dana nikada tamo više nisam otišao - priča Tami za Deutsche Welle.

U Njemačkoj je svaka peta žrtva kućnog nasilja neki muškarac. Tami danas pomaže drugim muškarcima koji su pretrpjeli kućno nasilje. Njegova priča bi ih trebala ohrabriti. 

- Nitko te ne može potpuno slomiti. To je bio moj unutarnji nagon. To uvjerenje da vas nitko ne može slomiti - zajključuje Tami.

Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?
Linker
04. prosinac 2020 03:28