To vam ide ovako.
Uhvatiš se za kvaku (te nikad dobro prebojane al vječito zelene) kapije,
nosnice ti ispuni miris nevena (sađen odma do prkosa i uz ogradu),
uši ti, paaaa pretrpe zvučnu traumu,
ošine te (ko žar ptica da ti sjela na ramena)
180 pari okica
i onda polako poželiš upoznat baš svako to oko, zavirit mu u dušu.
Da, onda znaš da si u Azilu
a ubrzo postaneš i dio Azila
Meni se to dogodilo još davne 2007., samo što kapija tada nije bila zelena, nije bilo nevena (al je u meni zato izrastao prkos) i tada me žarilo i palilo posvuda
300 pari očiju,
bez sudbine
bez imena.
Danas stojim na istom mjestu za skoro 5000 udomljenja snažnija i za još mnoge koji dolaze hrabrija.
Kažem si, tu i tamo, za ovo si rođena.
I onda mi se Ksemba nasmiješi, i sve znam, piše joj u očima - aj ne filozofiraj i ne romantiziraj neg se vataj te lopate i ćuti. A pošto ja Ksembu volim baš i najviše zato jer mi uvijek iskreno kaže i pokaže nema mi druge neg da ćutim. I da se vatam lopate.
I tako, šta da vam kažem, uvatim se ja tako lopate prošlu nedjelju, skupilo nas se taman tolko da možemo sasma pristojno tri kubika kamenčića ubacit u box kod štenaca,
(a da ne kukamo nakon tog još tri dana) I krene distrakcija za distrakcijom.
Prvo Ksemba. Kaže: oću i ja kamenčiće vozit.
Štenci viču: oćemo i mi!
Ksemba viče: piški mi se, štenci viču: kaki nam se,
Lola viče: oćeš li nas ikad danas u šetnju odvest (ti nisi žena od riječi), ja se hvatam za glavu, vičem Loli: tek je 12 sati.
Cicibela viče: ručak kasni.
Miladin Minki šapuće: de ajd kad ti uđe onaj brkati u box de ga za nogu mazni, tako ćemo zauvijek biti skupa,
Johana viče: ne želim živjet sa Walterom, Walter viče (Johani): ko je tebe išta pito,
ČuČu viče: mala mi je ogrlica, kupi drugu, Taša viče (ČuČuu) manje žderi pa će ti bit dobra.
Matea viče tako da ništa razumjela nisam al sam Itekako razumjela Lu kad je odgovorila Matei: I tebi isto, bezobraznice jedna!
Tango viče:vratite mi testise. I još viče: kuku I lele, dok Beni samo viče,
uopće nije bitan sadržaj, dok god se viče.
Mala viče: možeee jedna puusaa? Pliiiziiić, Baba Kizu viče: ma kaki plizić, kad ti ja dadnem plizić, ko te naučio tako govorit?
Zen viče: de pusti me da ih pojedem, Lajka (iza njegovih leđa, pa skroz navijački): de ih bar za guzu, za guzu ih ujedi, ujedi ih za guzu.
Ja mu vičem: ama jesi li ti normalan? Pa di ću opet nać muške da volontiraju ak pojedeš I ove, Crna se prekrsti par puta (sve ne može da vjeruje) a Lale zaspi ko klada I zaboli ga uvo za sve.
Maša (više cvrkuće neg viče): ja bi grica, ja bi gricu a Wendi bi sve isto što I Maša I nema potrebe da viče, znamo.
Pasko viče cijelom komšijskom boxu: BEEP I još: BEEP, a Mašica ne ostaje dužna pa ga ožeže: BEEEEEP.
Tu bi već čovjek reko da me zabolila glava al ma jok, pa što ne bi uz ta tri kubika
još i dobila ubrzani tečaj iz administriranja fejsbuka od Silvera koji smatra da je nepravedno njegova slika sa stranice Azil Osijek-volonteri izostala već punih pet dana
il Donija koji mi je uši probio sa svojim pokušajem proboja na naš najnoviji kalendar.
Rex Mali viče: daj mi jednu plavu tableticu da se mogu napsvat, Tvrtko viče (iz boxa do): daj cijelom boxu, na moj račun!
Nesa viče: oćel ko pokupit govanca, majketi, ovaj Tvrtko nije pas neg grlica,
a ja samo viknem: KAAAVAAA!
I došeta mi malecna Lini,
uzmem ju u krilo I ona šutke mi kaže da je mazim najljepše na svijetu.
I tako, prođe ne mjesec, ne dan, nego samo jedan sat u najljepšem Azilu na svijetu,
a što je vrijeme nego
spremanje uspomena u džep, za kasnije.
Pa kad jednoga dana, pomislim na ta tri kubika kamenčića,
ostat će samo intimni razgovori sa mojim kerećim prijateljima.
Lijepa uspomena.