U Brestik na Baniji poštar rijetko dođe. Nema ni asfalta, ni civilizacije, nema mladosti. Ni vojske za rata nisu tu zalazile, ni ova ni ona. Ali korona je došla. Mirko je bliže devedesetoj, nego osamdesetoj, Evici je 77. U potresu nisu imali štete. Stogodišnje su se drvene kuće pokazale moćnijima od cigle.
Kad je Evica malo poslije potresa dobila temperaturu, mislila je - gripa. Pa je u temperaturi legla, Mirko ju je nekoliko dana služio. Temperatura nikako da prođe, a uhvatila ju je i nemoć.
- Za koronu sam čula da je ima, ali ništa više. Imamo televiziju, ali je ne gledamo. Kad su mi dlanovi počeli gorit', znala sam da je temperatura. Pa nikako je skinut'. Mirko je bio dobro pa onda i on dobio, od mene valjda. Jesti nisam mogla, samo jogurt i šnitu kruha - priča Evica..
Nije kašljala, niti imala drugih simptoma. Popila je, kaže, četiri kutije Lupoceta po 500 mg.
- Mislila sam, proći će to, nisam zvala doktora. Poslije ga zvala i opravio mi prvo 13 antibiotika i tri one plave. To sam popila, ali opet mi nije dobro. A, moj se unuk prepao, mislio je, umrijet ćemo. Pa je doktor opet dolazio i testirao me. Pozitivno pa još 17 antibiotika. Da doktor nije došao, ja bih otišla na onaj kraj - priča i zahvalno gleda dr. Abdullaha Kaoudahhana. Mirko sjedi na stolici, sluša što mu žena govori i kima glavom. I on je bio pozitivan.
- Pitam ga, Mirko, jel' imaš ti temperaturu? Veli, ma nemam. Idem ja njemu izmjeriti, jer vruće mu ruke. Ja izmjerim i 39. Kud ćeš više! I eto nas, oboje bolesni - priča nam Evica. Ima i kat kuće, ide se izvana, nema unutarnjeg stepeništa. Lijepa im je kuća. Do nje je, u istome dvorištu još jedna, isto drvena. U njoj živi Mirkov brat, Evičin djever. Nisu se još razdijelili, kažu.